Поштовање за рад Наташе Дракулић, Предрага Антонијевића, Максе Ћатовића, РТС-а, глумачке екипе, нарочито ’злочиначког дела’ женске глумачке екипе. Отшкринули сте поклопац с лонца који је предуго био затворен. Подсетили сте нас на национално подсвесно, да од количине историје ми не стижемо да сваримо претрпљено, јер с новим даном већ нова мука чека. Велики је омаж жртвама које нису бројке, већ доказано (вашим радом) Живи Људи. Још је већи уџбеник за оне који ништа нису знали, или који су погрешно знали, и умерени, благи подсетник за оне који знају.
Филм је снимљен у холивудском стилу и добро је да је дошао до њега. То је место одакле се најдаље чује. Медијски путеви презентације страдања Срба у свету су одавно затворени, или да се тачније изразим, траже још увек модус комуникације са светом или можда право време…
Ви сте главом, рукама и срцем пробијали тај зид, а медијска деца нека ”раде свој посао”. Отворили сте пут новим ауторима, да дубље загазе у ову ”незахвалну” али живу тему. Истине оволиких и оваквих жртава (којима су античке трагедије тек предговор, и више припадају Житијима Светих), полако добијају ”архивску грозницу” (што би Дерида рекао), саме почињу да излазе на површину. Тиме је параметар модуса правог времена, елиминисан! У прилог томе иде и витешки гест дистрибутера да пусте филма за локалну јавност на ТВу, сад!
Отварање поклопца с претис-лонца историјских истина, с времена на време, даје ваздуха, ослобађа притиска и жртве и џелате, да би лакше наставили заједно даље.
Док филм, као уметички израз, што је најважније, своју причу наставља да прича и мимо нас.