Sada se ljutim.

Nije umro pevač, tekstorpisac, kompozitor, aranžer umrlo je sve to. Možda je umro pesnik (oni nikad ne umiru), ali svakakao je umro jedan TRUBADUR (ni oni ne umiru).

Onaj koji srcem peva, piše, komponuje, aranžita, smišlja, izlazi na scenu i zalazi u SVE SFERE života (ljubavne pravde i nepravde, naše svakodnevice, asocijalne i socijalne pravde i nepravde…) . Umro je apsolutni autor, vlasnik svih svojih duhovnih, materijalni i nematerijanih dobara, koje je nesebično delio s nama, publikom.

Djordje Balašević je bio trubadur.

Sličnih trubadura pamti naše vreme: Kemal Monteno – uglavnom na temu ljubavi,  Koenlius Vresvik (Cornelis Vreeswijk) – švedski-holandjanin na mnooogo šire teme (šteta što ga ne prevode), Bellman – švedjanin (pre dva-tri veka). Ima ih još dosta, ali ne previše. To su posebni (popularni) pesnici utkani u muziku, kant-autori, s kojima, poeziju, zajedno pevamo.

Sećam se jedne turneje Balašević, po Švedskoj pre desetak godina, koja je počela iz Malmea. Koncert u Stokholmu u prepunoj Koncertnoj kući u centru grada počinje otprilike ovako:

”Pozdrav Stkoholme. ’Ladno.

(p.a. bilo je neko proleće i uz prvo obraćanje nastvalja.)

Mi smo pre ovog koncerta imali koncert u Malemu. I pre koncerta ovi moji momci iz benda i ja, rešimo da se prošetamo malo Malmeom da vidimo te švedjanke. Lep dan, rekosmo da ih dobro vidimo, kada se već toliko priča o njima, a tu smo, nastupamo.

I šetamo mi tako gradom, ima ljudi, nije da nema. Promine i po koja žena, ali ništa posebno. I šetamo mi bogami dugo, za tu ’ladnoću,  i ništa… Pomalo već razočarani, ’aj još malo, pa još malo…

I taman kada smo hteli da odustanemo, na dnu ulice spazimo sedi grupa švedjanki, i to napolju po ovoj hladnoći. Dobro, rekli su nam posle da imaju grejalice napolju…  Obradujemo se naravno i ne bude nam teško da se još malo prošetamo da ih vidimo izbliza. Približavamo se mi, kao ne gledamo, onako nemarno Balkanski… One nezaiteresovano nešto pričaju medju sobom. Mi bliže, kao ne primećujemo ih… ali ni one nas. Prodjem ih onako tužni da nas nisu ni primetile…

Kada čujemo jedna dobacuje: ”Ćao Djole!”

I razumem, pa to su naše. Okrenemo se mahnemo, potpuno zbunjeni nešto kažemo… i kao nastavimo dalje… E šta su ti prave švedjanke!

(p.a. Smeh u publici)

To sam hteo da vam kažem: Ma kakve švedjanke. Nema ništa bez naših žena!” Eto tako je počeo koncert u Stokholmu.

Šta da kažem, redak, tuga velika: Ćao Djole!

 

 

 

 

 

Vem är skribenten?

Relaterade artiklar